Tajanstveni voz

December 23rd, 2013 | Žikica Simić

Izdavačka kuća –

Dixiefrog

30/09/2013

Priča koja prati debitanski album Lejle Mekala (Leyla McCalla) „Vari-Colored Songs“mogla bi da bude poglavlje nekog karipskog romana Aleha Karpentijera ili deo televizijske serije Treme. Prostor između ušća Misisipija i Haitija dobio je svoju rokersku transpoziciju. Vudu mistika i prefinjenost bluza spojeni su sa vrhunskom poezijom i geografijom Meksičkog zaliva.

Album „Vari-Colored Songs“ je prevashodno omaž Lengstonu Hjuzu, velikom američkom pesniku. Njegova poezija pulsira u džezerskim i bluzerskim ritmovima. To nije čudo. Hjuz je uglavnom pesme pisao sedeći u njujorškim klubovim gde se svirala ta vrsta muzike. On je bio lider pokreta poznatog kao „Harlem Renaissance“ koji je 20-ih i 30-ih godina prošlog veka američkoj crnoj populaciji priuštio novi kulturni identitet. Njegova poezija je imala ključni uticaj na crne frankofonske umetnike i intelektualce okupljene oko pokreta Negritude koji je predvodio senegalski pesnik i kasniji predsednik Leopold Sengor. Hjuz je 1958. godine počeo da recituje svoju poeziju u klubu Village Vanguard u Grinič Vilidžu. Pratili su ga Lionard Feder, Čarli Mingas i Finias Njuborn. Kako je to zvučalo može se čuti na ploči „The Weary Blues“. Toliko o Lengstonu Hjuzu.

Lejla Mekala je klasično obrazovana violončelistkinja iz Njujorka. Njeni roditelji su se u Sjedinjene Države doselili sa Haitija. Potreba za sopstvenim muzičkim izrazom odvela je u Nju Orleans. Tamo je svirala na uličnim ćoškovima. Ona po mnogo čemu podseća na lik Eni koji u TV seriji Treme tumači Lusija Mikareli. U jednom trenutku Lejla se pridružila sastavu Caroline Chocolate Drops.

Album „Vari-Colored Songs“ je prvi korak u solo karijeri Lejle Mekala. Veći deo repertoara – sedam pesama – čine originalne kompozicije urađene na Hjuzove stihove. Tu je takođe i pet tradicionalnih pesama sa Haitija koje Lejla peva na čudnom jeziku nastalom mešanjem francuskog jezika sa nekim tribalnim narečjima. Posebnu pažnju privlači numera „Lonely House“ koju je na Hjuzove stihove napisao veliku Kurt Vajl (Kurt Weill) za potrebe brodvejskog mjuzikla „Street Scene“ još 1946. godine. Ovu pesmu su nekad pevale Ela Ficdžerald, Sara Von i Beti Karter. Lejlina verzija uopšte ne zaostaje za njihovim.

Ovaj podatak najbolje govori o kvalitetima albuma „Vari-Colored Songs“. Radi se o savršenom i rafiniranom produktu. Prosto je neshvatljivo da je reč o debitanstkom delu. Lakonska elegancija Hjuzovih stihova omogućila je Lejli Mekali da pročisti svoj bluz, da odstrani sve osim „tuge i svile bele“, ako znate našta mislim. Primese džezerske promišljenosti i karipske egzotike celu stvar udaljavaju od tekuće produkcije i daju joj prerogative univerzalnosti i večite lepote. Na albumu „Vari-Colored Songs“ se nalazi muzika zahvaljujući kojoj ćemo lakše podnositi buduće dane koji u sebi kriju tragičnu izvesnost.