Muzika koju zahvaljujući entuzijazma Ivana Lončarevića i Aleksandra Delibašića imamo prilike da uživo slušamo u našem gradu ima višak značenja. Pored izuzetnog kvaliteta i jasnih žanrovskih odrednica, ona je i poziv na druženje za jednu određenu, vrlo konzistentnu skupinu ljudi. To mi je palo na pamet ovog jutra dok sam se prisećao sinoćne sjajne muzičke večeri u KC Grad tokom koje smo imali prilika da slušamu češki dvojac Please The Trees i američki tandem Two Gallants.
Garažni rok i amerikana su u središtu aktivnosti ove dvojice sjajnih rok promotera. Naravno u svim varijacijam i metamorfozama. Muzika izvođača koje dovode je neodoljiv zov za jedan segment tanušnog uzorka beogradskih ljubitelja rok muzike. Kad pođem na neki koncert koji organizuju Delibašić i Lončarević tačno znam koga ću tamo da sretnem. Znam da će tamo biti on. Biće i ona. Biće i njih dvoje. I njih dvojica. I njih dve. Ovog maglovitog beogradskog jutra se pitam: Ko je ona? Ko je on? Ko sam ja? Zašto nas ta muzika tako neodoljivo privlači? Šta to ima u njoj?
Dok ne pronađem odgovore na ta pitanja mogu da izjavim sledeće: Sinoćni koncert U KC Gradu je bio fantastičan. Česi i Amerikanci su nas oduvali sa one strane razuma. Česi su to uradili pankoidnim bluzom u kojem, pored dvojice sjajnih muzičar koji čine Please The Trees, ravnopravnu ulogu ima i volumen tj. glasnost. Pojačala su bila tokom njihovog nastupa odvrnuta do 11, zvuk je bio „in the red“, kako kažu garžni rokeri. Nokautirani zvučnim udarom mogli smo slobodno da se prepustimo njihovom anarhičnom bluzu i da, sve tresući glavom, izgubimo kontakt sa jebenom stvarnošću. Kad je došala na red ona demonska prekusinoistčka egzibicija pala mi je na pamet misao da su Konan Varvarin i Haulin Vulf rođena braća.
Two Gallants su bili hedlajneri. Slušam ih već nekoliko godina. Nisam imao, do sinoć, pravu predstavu o njihovoj muzici. Sad znam. U poplavi muzičkih dvojaca Two Gallants imaju posebno mesto. Odlične pesme, Adamov sjajan pevački stil i Tajsonova bubnjarska veština su glavni aduti.
Adam peva na ivici histerije. Takav način stvara kod slušača tenziju i strepnju da će se sve raspasti sledećeg trenutka. Medjutim, ništa od toga. Adam sigurno piči tankom linijom koja razdvaja histeričnu disociranost od superiorne izvođačke veštine. Takav pevački stil daje inače, sjajnim i žanrovski jasno porfilisanim, pesmama potpuno novu dimenziju. Tome doprinosi i Tajsonova perkusionistička veština. On je istovremeno i ultimativni rok bubnjar tipa Kita Muna ili Kozija Pauela i tribalni perkusionista koji pomaže lokalnom šamanu da uspostavi kontakt sa utvarnim. nepostojećim svetom. Numere „Despite What You’ve Been Told“, „Some Trouble“, „Steady Rollin’“ i druge, u tom kontekstu, postaju novomilenijumska verzija napeva davno ispevanih od strane vagabunda koji lutaju putevima koji ne vode nikuda. Usna harmonika koju je Adam svirao sa merom i ukusom, pesma „Settin’ The Woods On Fire“ Henka Vilijamsa koju su izveli na početku bisa i fantastčni kraj svirke, kada su Adam i Tajson isključili pojačala, sišli u publiku – naoružani samo akustičnom gitarom, usnom harmonikom i tamburinom, otpevali, uz pomoć oduševljenog auditorijuma, poslednju stvara, definitivno su potvrdili taj utisak.
Šešire dole za Čehe i Amerikance iz KC Grad u petak 6.11.2015. Za Delibašića i Lončarevića takođe.
No comments yet