Tajanstveni voz

January 1, 1970

Kad su Stefani Finč i Čak Profet, na nedavno završenom Sea Rock festivalu u Kotoru, zajedno sa članovima sastava Sacri Cuori zapevali pesmu „I’ll Feel A Whole Lot Better“, veliki hit sastava The Byrds, leto 2015. je doživelo svoj vrhunac. Bio je to fantastičan koncertni trenutak. Oduševljeni muzičari su sjajno izvodili jednu od najlepših rok pesama. Ushićena publika je bila na sedmom nebu. Omamljujuće morsko veče i prelepi stari grad su davali odgovarajući okvir za taj nesvakidašnji doživljaj. „Vrhunsko iskustvo“, što  bi rekli stari psiholozi. Verujem da je Džin Klark, autor pesme, veselo i nasmejano posmatrao, sa nekog rajskog proplanka, ceo događaj.

Zvanični fotograf festivala je kasnije, na jednoj sedeljci, pričao Čaku Profetu da slike koje je napravio tokom izvođenja Klarkove pesme prikazuje s jedne strane ljude koji oduševljeno slušaju sjajnu muziku i sa druge one koji se grle i ljube pokušavajući da na taj način podele tu iznenadnu sreću koju su im muzičari priuštili. Zaista dobri fluid rokenrola je prožeo sve prisutne. Svako je reagovao u skladu sa svojim mentalnim sklopom: neki su vrištali i aplaudirali, drugi su se grlili i ljubili.

Tako je bilo, kunem se. Da se samo to desilo ovogodišnji Sea Rock festival bi bio uspešan. Bilo je tu, međutim, još lepih stvari.

 

Prvi dan, 24. jul

Prvo veče su obeležili nastupi italijanskog sastava Sacri Cuori i legendarnih Lambchop.

Sastav Sacri Cuori je za mene bio najprijatnije iznenađenje festivala. U muzikalnost i rokersku posvećenost Antonija Gramentierija, lidera ovog benda, uverio sam se prošle godine kada je nastupao sa Denom Stjuartom. Sada me je međutim iznenadio muzičkim konceptom koji zastupa njegov bend. Sacri Cuori sviraju neku mešavinu pararokerskih žanrova – filmske teme, laundž instrumentali, kancone, šansone, marijači, sa dodatkom rokabilija i ranog rokenrola. Tom miksu prilaze sa pozicija koje su mnogo bliže Tavu Falku nego, recimo, sastavu Calexico. Znači kemp pre nego artistička ambicioznost. Zvuk bariton saksofona, koji je svirao Frančesko Valtijeri, posebna vrednost je ovog sastava. Valtijeri je dobio stojeće ovacije kada je odzviždao jednu morikoneovsku temu, koja kao da je na Sea Rock festival pristigla sa saundtreka za neki film Serđa Leonea.

„Poslednja italijanska diva“ Karla Lipis, kako je najavio Antonio Gramantieri, bila je prava zvezda nastupa sastava Sacri Cuori. U tesnoj midi suknji i decentnoj košulji ona se predstavila festivalskoj publici kao apeninska verzija Imelde Mej. Vatreni izvođački manir i repertoar koji je izvodila pojačavali su taj utisak. Nisam bio jedini u publici koga je taj deo nastupa sastava Sacri Cuori podstio na onaj Džefa Beka i Imelde Mej u čast Lesa Pola.

Posebnim izvođenjem numer „Bang Bang (My Baby Shot Me Down)“  – jedne od najpoznatijih tzv. „novelity“ pesama u rok istoriji, preuzete iz repertoar Šer – Sacri Cuori i Karla Lipis su završili svoj trijumfalni nastup na Sea Rock festivalu.

Prvo veče festivala Sea Rock završili su Lambchop. Pojavili su se u šestočlanom sastavu predvođeni Kurtom Vagnerom. Njihova profinjena kantripoliten muzika poturala je pod noge zbunjene festivalske publike neočekivane puteve. Sa muzikom Lambchop u ušima moglo se kroz lepu mediteransku noć stići daleko. Rafinirane note su vodile u udaljene barove gde opušteni orkestar svira za poslednje „noćne ptice“,  koje zagledane u dno prazne čaše shvataju da nemaju gde da odu. Lambchop su na čudesan način povezali atmosferu filmova Dejvid Linča, autorsko savršenstvo Harlana Hauarda, kantri etos Merla Hagarda i muzički avanturizam Haua Gelba.

Festivalska publika nije bila spremna za muzičku pustolovinu koju su im ponudili Lambchop. Umela je, međutim, da prepozna ozbiljnost, kvalitet i ambicioznost i sa puno poštovanja odslušala ono što su Kurt Vagneri ekipa nudili. Dok su Lambchop svoj nastup završavali odličnom verzijom Bouvije pesme „Young Americans“ učinilo mi se da je glavna zvezda njihovog nastupa bio gitarista Vilijem Tajler. Njegova gitara je davala ritam i ton nastupu, bojila zvučnu sliku iznenađujućim nijansama i svedočila o nesvakidašnjem talentu. Trebalo bi ponovo preslušati njegove solo albume „Behold The Spirit“ (2010) i „Impossible Truth“ (2013).

 

Drugi dan 25. jul

 

Kad sam druge festivalske večeri stigao na Ljetnu pozornicu na sceni je bila Irena Žilić. Mlada pevačica iz Hrvatske naoružana gitarom, u pratnji violinstkinje, izvodila je svoju verziju folk muzike. Pevala je na engleskom jeziku. Izgledala je i zvučala kao bilo koja folk pevačica iz prošlih vremena. Kao da su se Džoni Mičel, Džudi Kolins ili Džoan Baez teleportovale iz kafea Grinič Vilidža na scenu Sea Rock festivala.

Hrvatska kantautorska scena vrvi od talentovanih muzičara. Prošle godine je na Sea Rock festivalu nastupila Lovely Quinces. Za razliku od LQ koja je drskim i psovačkim nastupom naglašavala oštre rokerske ivice svoje muzike, Irena čednim, ženstvenim pristupom tvori drugačiju sliku i nudi drugačiju verzije folk muzike. Prošlogodišnji nastup je LQ doneo vrlo uspešan početak internacionalne karijere. U nadi da će Sea Rock biti srećan i Ireni Žilić završavam ovaj deo teksta posvećen njenom nastupu na kotorskom festivalu.

Čaka Profeta smo čekali prošle godine na Sea Rock festivalu. Trebalo je da nastupi zajedno sa Denom Stjuartom. Nije došao. Propuštena je jedinstvena prilika da se sastav Green On Red reinkarnira. Ovogodišnji Profetova nastup je na neki način vraćanje duga.

Profet je ove godine nastupio sa svojom suprugom Stefani Finč. Bio je to moj četvrti susret uživo sa njegovom muzikom. Mogu reći da sam uživao. U bilo kojem formatu da nastupi Profet uvek isporuči pravu, adekvatnu dozu autentičnog rokenrola. Njegova muzika je puna zdrave životne energije koja vrlo lako pronalazi put do publike stvarajući dobro rasploženje. Čitavu rok istoriju, od Lajtnina Hopkinsa i Čaka Berija do Toma Petija, Profet je „prepričao svojim rečima“.

Profetov kotorski repertoar bio je sličan onom koji je odsvirao pre nekoliko meseci u Beogradu. I u ovoj – supružničkoj – verziju sve pesme su sačuvale svoju rokersku rezolutnost, zvučale poletno i zavodljivo. Stefani Finč je imala ravnopravnu ulogu. Dobila je prostor koliko i njen suprug koji je sa velikom pažnjom i delikatnošću podržavao. Numera „Little Girl, Little Boy“ najbolje odražavala duh koj je provejavao nastupom. Pesme su smenjivale, mikrofon se šetao između Čaka i Stefani, dobro raspoloženje se širilo auditorijumom, svi su se lepo zabavljali…I onda se desilo ono što sam opisao na početku ovog teksta. Jedan „običan“ festivalski nastup se na magičan način pretvorio u epifanijski događaj koji nas je sve oduševio i naterao da se još jednom zapitamo otkud ta čudesna snaga u ovoj muzici.

Vilijam Ficsimons je decentnim ali ne baš upečatljivm nastupom završio Sea Rock festival 2015. godine. Meni se ipak čini da pravi kraj ovog festivala predstavlja svirka koju nam je Ilija Ludvig priredio dva dana kasnije u kotorskom kafeu Evergreen. Bio je to pomahnitali karusel, veseli karneval – Ilija u Posejdonovom kostimu, sa repertoarom u kojem su se na neočekivani način smenjivali Tom Vejts, Vladimir Visocki i Skriming Džej Hokins, sa neobičnim gostima koji su recitovali i plesali. Bila je to jedna fina, donekle kontrolisana, bahanalija u najboljem značenju te reči. Ilijin performans i luda, mediteranska noć su učinili da pomislim kako je život ipak lep.

Do povratka u veliki, prljavi grad preostala su još dva dana kupanja, sunčanja, druženja i fine morske hrane. Čekamo Sea Rock festival 2016.

 Žikica Simić